ŠKOLABORATORIJA BUDUĆNOSTI

Pišu: Jelena Joksimović i Anja Petrović
Foto: Ivan Gradišar

Naša misija je promišljanje škole. Na tom putu, stvorili smo letnju školu, Školaboratoriju 001, pa u istom duhu prošlog vikenda oživeli i Školaboratoriju budućnosti. Evo kako je sve teklo...

Kako nas je naša Ljubica Beljanski-Ristić videla kao nastavljače šk tradicije, pozvala nas je da učestvujemo u programu koji proslavlja 40-ogodišnjicu osnivanja Dramskog studija Škozorište, iz koga su proistekli brojni programi i projekti dramskih radionica i pozorišta participacije sa, za i od dece i mladih. Za tu priliku želeli smo da oživimo ideju škole iz mašte. Još od septembra, bibliotekarka Nataša je sa decom radila na idejama o tome kako bi izgledala izmaštana škola. Koristeći dramu, pa tako i zvuk, pokret i mimiku, nastajale su priče o temama, metodama i ciljevima škole budućnosti. U oktobru smo se nas dve pridružile timu i ubrzo su radionice prerasle u pripreme za performans koji smo nazvali Školaboratorija budućnosti.

 

Na radionicama smo razgovarali o tome šta bismo i kako bismo voleli da učimo, pa smo kurikulum koji se izučava u Školaboratoriji budućnosti zamislili kroz tri predmeta koja uključuju nama važna preklapanja sa svakodnevnim životom. Pustili smo da nas maštanje vodi kroz osmišljavanje časova, pa su tako imena časova proistekla iz procesa razvijanja ideja o njihovom značenju i sadržaju.

U okviru jednog časa razmišljali smo kako da povežemo školu i dom, vodeći se pitanjem šta nam iz doma nedostaje u školi i obrnuto. Taj čas smo zamislili kao topao i udoban prostor u kome se osećamo slobodno da budemo i svoji i zajedno. Nazvali smo ga Škodom. Glavni element tog časa bio je veliki sto sa poslasticama koje su deca sa svojim porodicama pripremala za goste i gošće Školaboratorije.

Ekipa iz Škodoma zajedno je išla u nabavku namirnica u prodavnice u naselju, a supermarket Sunce podržao je ovu akciju malom donacijom u vidu namirnica. Članice Škodoma su jedne drugima pozajmljivale posude i pomagale u donošenju hrane. Vremenom smo shvatali da je kroz povezivanje doma svakog od nas sa školom, Škodom postao čas koji povezuje naselje i školu. Delići naših domova i naselja su se tako uselili u učionicu IV-2. Na tom času smo svima poželeli srdačnu dobrodošlicu, pozvali goste da se posluže poslasticama i da nam usput na stolu ostave svoje poruke. U tako slobodnom okruženju mogli smo da plešemo i pozovemo sve da nam se pridruže. Lampe, tepih i toplina naših dlanova prilikom grupnog čvorovatog rukovanja učinili su da učimo pre svega osećanjima, pa tek onda mislima. Verujemo da je to jako važno u školi budućnosti: učiti kroz osećanja.

Smatrali smo da i biblioteka pruža specifična znanja zbog kojih zaslužuje da ima svoj predmet. Tako smo osmislili čas na kom su gosti bili pozvani da u malim grupama naprave eksperiment sa knjigama i kroz to ispolje svoju kreativnost i timski rad. Ovaj čas nazvali smo Šknjigoteka. To je bio čas kreativnog, divergentnog mišljenja. Najpre smo podstakli sve da promisle kako se sve knjiga može koristiti, a onda kako se rečenice iz knjiga mogu odglumiti, oživeti i pretvoriti u nove priče. Mislimo da svi imaju moć da kreiraju i želeli smo da u školi budućnosti naglasimo ovu misao, da omogućimo svakom od nas da bude u ulozi da stvara i oseti radost stvaranja!

Pošto se u naukama, umetnostima i na veronauci bavimo pitanjima kosmosa, osetili smo da nam je potreban čas u kome ćemo na svoj način istražiti kosmos. Nazvali smo ga - kako drugačije nego - Škosmos. To je bio mali dramski performans o učenju koje ne zna ni za uzrast, ni za nauke, umetnosti ni religije kao posebne discipline, već za sve njih zajedno. Koristili smo mrak da goste uvučemo u svoj svet u kom je mašta važnija od znanja.

U Škosmosu smo redefinisali značenje “blejanja” na telefonu, jer u školi budućnosti “blejanje” na telefonu podrazumeva i čitanje Sokratove besede o smrti u šestom razredu, čitanje istraživanja o fotonima u četvrtom razredu i čitanje pesama Čika Jove Zmaja kada ste odrasli i imate trideset godina. To je bio i čas bavljenja rečima stranog jezika i pojmovima koji su nam važni. Nije bilo lako, jer ne bi ni trebalo da bude: neke reči videli smo po prvi put, neke tek sada razumemo ili ćemo ih tek razumeti, a neke znamo da ne znamo.

Bio je to čas o ljubavi, životu, sreći, zlu, smrti, znanju, inspiraciji, dobru i ludosti. Zamislite da ste ludost! Zamislite koliko bi moćno učenje bilo kada bismo postajali ono što učimo!

Nakon časova svi đaci su imali zajedničke aktivnosti, jer i to nam je jako važno u Školaboratoriji budućnoti. Najpre smo zajedno u holu gledali film o školi budućnosti koji je nastao na video radionicama u letnjoj školi. Film prikazuje zamišljenu školu sa đacima koji obožavaju da maštaju i spavaju, ali u kojoj uče i da lete u oblicima spavoleta, hodoleta i plivoleta. Zatim smo se fotografisali u jednom veeeeelikom ramu kako bismo imali uspomene iz budućnosti! Napisali smo i razglednice koje su bile adresirane na razne institucije koje se bave obrazovnom politikom u našoj zemlji, tj. one čiji je posao da osmišljavaju škole budućnosti, a kojima bismo voleli da pomognemo u tome.