ŠKOLABORATORIJA 001: DAN 4

Piše: Simon Marić

Foto: David Stanley

Četvrti dan Školaboratorije 001 počeo je zabavnim razgibavanjem u stilu “Ledenog čike” u kome smo, nakon što smo se podelili u dva tima, pokušali da se dočepamo loptice koju je protivnički tim sakrio negde u dvorištu.

Foto: David Stanley

Nakon puno jurnjave, zamrzavanja protivnika i odmrzavanja članova sopstvenog tima, u dvorištu škole pridružila nam se specijalna gošća, kompozitorka Maja Bosnić, koja je održala veoma zabavnu radionicu pravljenja instrumenata od recikliranog materijala sa idejom podizanja svesti o važnosti recikliranja i očuvanju životne sredine.

Foto: Anja Petrović

Svako je kod kuće morao da zaviri u podrum, na tavan ili neko drugo skrovito mesto i pronađe predmete od kojih bi mogli da se naprave improvizovani instrumenti. Tako su se obične plastične čaše i flaše u tren oka pretvarale u zvečke (ispunjene pirinčem, kamenčićima ili grančicama nađenim u školskom dvorištu), žičane instrumente (u kombinaciji sa gumicama za tegle), timpane i tarabuke (kada bismo preko njih prevlačili “kožu” od selotejpa). Pored toga, deca su pretvorila stare plastične kante u bubnjeve, grančice u palice, a slamčice za sokove postale su trubice i frule. Potom smo, sa Majom kao dirigentom, svi zajedno izveli mali koncert uz pomoć instrumenata koje smo prethodno napravili.

Foto: David Stanley

Nakon pauze za užinu, ponovo smo se podelili u četiri grupe kao i prethodnog dana. Svoje muziške, pripovedaške, dramške i majstorške teme nastavili smo da razrađujemo kroz razgovor o tome šta nas očekuje na putu od kuće do škole. Nakon toga, na belom platnu sa crvenim krugom u sredini koji je simbolizovao prostor škole, zadatak članova svake grupe bio je da iscrtaju putanje koje svakodnevno prelaze od kuće do škole. Na taj način dobila se jedna velika kolektivna slika sa isprepletanom mrežom različitih puteva koji vode ka školi, mestu gde se svi susreću.

Foto: David Stanley

AKCIJA KREDE

10. maj 2017. 3.00-6.30 am

Pokušali smo da pratimo tragove dečije igre na Ledinama. To je bio prvi korak u kreiranju mentalnih mapa dečijih navika u korišćenju javnih prostora na putu od kuće do škole. Želeli smo da zajedno sa decom mapiramo mentalne konture prostora za igru i istražimo načine na koje deca koriste javne prostore svog naselja, kako ih prisvajaju, osvajaju ili usvajaju.

Foto: Google Maps

Pišu: Ivan Simić i Jelena Joksimović Dvorišta i ulice, svojim dimenzijama i materijalima, negde više, a negde manje odgovaraju na potrebu za igrom i izražajem. Aktivno kreirajući svoju igru, deca to okruženje nepogrešivo kritikuju, čak i kada to čine bez očigledne namere. U naselju Ledine taj prostor se sastoji uglavnom od uskih ulica, raskrsnica i - izraženih ograda. Ograde od živice, tarabe, žice, a posebno od čvrstih betonskih zidova, ledinskim ulicama daju karakterističan oblik korita kroz koja svakog dana protiče reka dece na svom putu od kuće do škole. Da li su prostori ulica na Ledinama samo utilitarnog, saobraćajnog karaktera, ili imaju i potencijal mesta gde deca međusobno, kao i sa odraslima, zastaju i započinju svoju igru?

Namera ove akcije bila je da posmatramo, zabeležimo i prodiskutujemo reakcije dece na iznenadno postavljanje kantica sa kredama duž ulica, na mestima gde postoji mogućnost bezbednog zadržavanja i crtanja. Želeli smo da pokrijemo sve delove Ledina, pa i one najmlađe i najudaljenije ulice. Akciju smo zasnovali na gerilskom elementu iznenađenja - iscrtane ulice i postavljene krede trebalo je da zateknu decu ujutru prilikom njihovog odlaska u školu. Zato smo sve morali da pripremimo i postavimo u toku noći, u tajnosti.

Foto: Google Maps

U noći između 9. i 10. maja okupili smo se u našoj ledinskoj kolaboratoriji, u garaži kod Peđe, našeg lokalca. Dogovor je bio da sačekamo 3 sata ujutru, da budemo sigurni da su Ledine sasvim utonule u san. Do tada smo pripremali rekvizite i birali ilustracije i parole koje ćemo iscrtati na ulicama kako bi sugerisali otvorenost prostora za menjanje, tj. da krede mogu slobodno da se koriste. Predhodnog dana smo jednom broju dece u školi najavili inicijativu i uspostavili savez u kome bi oni bili njeni prvi agenti.

Foto: Anja Petrović

Izlazimo u naselje u 3 sata, na sasvim prazne ulice. Ulična rasveta je dobra i sve deluje mnogo manje mračno nego što smo zamišljali. Zbog odsustva ljudi i dnevnog svetla, forma ulica dolazi do izražaja- uski profili oivičeni su zidovima i ogradama, grubih i u kontrastu sa dvorištima punih detalja i pažljivo održavanim baštama. Praćeni prijateljski od strane nekoliko lokalnih pasa, najpre smo pomalo brzopleto krenuli u vezivanje kantica.

Osećali smo se kao ljudi koji crtaju grafite - nervozni da ih neko neće uhvatiti na delu. Ali kada je Peđa iscrtao konture velikog Sunca na drugoj raskrsnici, uz tekst “Da sam Sunce” (što upućuje na višegodišnji literarni projekat školske bibliotekarke u kom su učestvovale brojne generacije i koji je publikovan u vidu dečije knjige), i mi smo posvojili ove ulice i nastavili da to činimo sledećim tekstovima i ilustracijama: “a u koju školu ti ideš?”, “gradimo školu jer škola gradi nas” - što je naša maksima, zatim “maštamo školu”, nedovršeno polje za igru školice sa ispreturanim brojevima, “dobro jutro komšije” sa šoljicom kafe, “naša škola” ispred ulaza u školu, “vidimo se u školi”, “matematika”, “bistro” uz ilustraciju ribe, zatim crteži na kojima je građevinski alat, sat, oči, puž, ptica, znak pitanja, pa i jedan kontejner. Sve intervencije su bile veoma kontekstualne i vezane za uobičajene životne prakse u datim delovima naselja. I tako sve do skoro 7 ujutru, kada smo vezali i poslednju korpicu sa kredama.

Foto: Anja Petrović

Foto: Anja Petrović

Ujutru su crteži veoma brzo počeli da se umnožavaju. Ono što se tog dana videlo na ulicama Ledina bilo je pregršt dečjih tragova, puno poruka o školi, a najviše o njima samima.

Vrlo su upadljive pozicije raskršća i ulica na kojima su deca primetila krede i odmah počela da crtaju i pišu - to su bili delovi naselja blizu škole, kao i ulice kojima deca peške idu na nastavu. Na nekoliko mesta udaljenijih od škole, kao i u delu naselja iz kog deca mahom ne idu u lokalnu školu, bilo je potrebno više vremena da krede budu primećene ili iskorišćene. I to ukazuje na odnos koji porodice, a posebno deca, imaju prema tim delovima javnog prostora - njima se služe na putu ka nekim drugim ciljevima.

Foto: Predrag Milić

Foto: Predrag Milić

Foto: Predrag Milić

Neke od dečijih reakcija na asfaltu glasile su: “škola gradi nas”, “A+A=love, HB - volim te”, “akcija”, crtež automobila koji je veći od kuće, insekata, crtež polja za igru školice, sunca, srca, naočari i mnogo imena. Čini se da su deca rado osvajala javni prostor svojim izražavanjem. To je bio ključni efekat ove akcije - otvaranje prilike da se deca izraze u javnom prostoru, da u njemu reflektuju svoje misli, emocije ili da započnu igru.

Crtanje je bilo njihovo međusobno obraćanje, ali i komunikacija sa odraslima. Ledinske ulice su na kratko postale zaista dečje, a za koliko takvih naselja znate?

Foto: Predrag Milić