ŠKOLABORATORIJA 001: DAN 8

Pišu: Ivan Simić i Anja Petrović

Dečija graja u dvorištu je jača nego prethodnih dana. Poslednji je dan letnje škole i to se vidi -  svi su tu, bez izostanka. Jedino je mali Komšija u poslednji čas dojurio biciklom u dvorište škole. Spisak učesnika radionice za dodelu diploma je već bio zaključen, ali je bibliotekarka Jasmina zapazila Komšiju i njegovo ime dodala na listu.

Pristižu roditelji, ali i gosti koji su nas do sada pratili samo preko interneta. Postavljamo izložbu: kačimo crteže i oslikane kocke. Pripremamo i platno za večerašnju projekciju filma o letnjoj školi u režiji i izvedbi dramške sekcije. Nakon filma će uslediti svečana dodela diploma polaznicima. Dvorište je puno i dece i odraslih. Atmosfera je uzbudljiva kombinacija svečanosti i radne akcije. Duvaju se baloni za večeras. Na balonima piše: „Anja, želim da ostanete zauvek!“, „Simone, želim da postaneš učitelj“, „Ivane, volim te“. Ipak, program zatvaranja letnje škole mora jednom da počne - Peđa dovozi memogled koji ukrašavamo balonima. Jelena i Sanja nas okupljaju. Sanja sa grupom dece vodi poslednju probu melodije uz reči „Gradimo školu jer škola gradi nas!“. Proći ćemo kroz naselje i pozdraviti sve ovom pesmom, vođeni Memogledom - pokretnom instalacijom koja će nositi balone, ali i decu.

Foto: Anja Petrović

Foto: Anja Petrović

Memogled pun dece je krenuo, a na čelu kolone je mali Komšija na biciklu svoje sestre. Međutim, bicikl mu je postao prava smetnja kada je shvatio da neće moći da uskoči u Memogled. Tada me je uhvatio za ruku i pitao da li mogu da odem sa njim da vrati bicikl kući i da im se ubrzo ponovo pridružimo.

Kako je Komšijina kuća bila u suprotnom smeru od one kojom se kretao Memogled, morali smo poprilično da se udaljimo od vesele povorke koja je pevala. Na Peđin povik „Gradimo školu!“ deca su uzvikivala „Jer škola gradi nas!“. Zarazni ritam ove pesmice polako se gubio dok smo prolazili drugim delom naselja, a kad smo došli do kapije Komšijinog dvorišta nismo ga više čuli. Pesmica nam se toliko uvukla u uho pa smo Komšija i ja postali vrlo nestrpljivi da se ponovo pridružimo ekipi.

Foto: Anja Petrović

Požurili smo nazad ka mestu gde smo poslednji put videli Memogled. Nismo znali gde se trenutno nalazi, i kuda se tačno zaputio. Usput smo pitali komšije „Jel' ste videli Memogled?“. Ako ga i nisu videli, sigurno su ga čuli. Dobili smo odgovore, ali smo očigledno bili u dobrom zaostatku, jer nismo čuli pesmu i dečju graju. A onda je Komšija viknuo „Balon, gore!“ pokazujući u pravcu neba. “To je jedan od balona sa Memogleda!“, rekoh mu. Njegova pozicija je upućivala na školu - Memogled je napravio krug oko naselja i vratio se nazad u školsko dvorište. Podigao sam Komšiju na ramena i jurnuli smo ka školi. Zakasnićemo na dodelu diploma!

Foto: Ivan Simić

Srećom, drugari Ivan i Komšija nisu zakasnili. Trebalo je uparkirati Memogled i osvežiti se posle uzbudljivog proslaska kroz naselje pre završne proslave. Grupa je počela da se okuplja u amfiteatru od paleta, oko platna na kome ćemo prikazati film koji je spremila dramška sekcija. Montirane scene dece kako lete i nose hologramske ogrtače kao uniforme pratile su reči: "U našoj školi ima i časova letenja.. sa posebnim akcentom na uzlet, prelet i slet!" Dramška sekcija oduševila nas je filmom o naučnofantastičnoj školi "Kameni"!

Došao je i trenutak podele diploma učesnicima Školaboratorije. Isprva stidljivo, a onda uzbuđeno, ohrabreni aplauzom okupljenih drugara i komšija, prilazili su da uz diplome prime i poklone: svakog je čekala torba sa časopisom Elementi koje je donirao Centar za promociju nauke.

Foto: Anja Petrović

Baloni koje smo ranije iscrtavali sada su leteli okolo, a našu zastavu - veliki crveni balon - pustili smo u nebo, kao i prvog dana. Grlili smo se i pozdravljali... Posle ovih osam dana postali smo jedna ekipa, ali podsećali smo se da je ovaj mali rastanak ustvari deo velikog početka zajedničkog poduhvata - da kroz naše druženje, razgovor, otvoren um i vredan rad Nova škola postane stvarnost.

Septembar je iza ćoška i tada nastavljamo druženje, a do tada sumiramo utiske i pravimo planove za dalje zajedničke aktivnosti... Na jesen nas čeka jedna posebna predstava i proslava u naselju, ali za sada pssst.

AKCIJA KREDE

10. maj 2017. 3.00-6.30 am

Pokušali smo da pratimo tragove dečije igre na Ledinama. To je bio prvi korak u kreiranju mentalnih mapa dečijih navika u korišćenju javnih prostora na putu od kuće do škole. Želeli smo da zajedno sa decom mapiramo mentalne konture prostora za igru i istražimo načine na koje deca koriste javne prostore svog naselja, kako ih prisvajaju, osvajaju ili usvajaju.

Foto: Google Maps

Pišu: Ivan Simić i Jelena Joksimović Dvorišta i ulice, svojim dimenzijama i materijalima, negde više, a negde manje odgovaraju na potrebu za igrom i izražajem. Aktivno kreirajući svoju igru, deca to okruženje nepogrešivo kritikuju, čak i kada to čine bez očigledne namere. U naselju Ledine taj prostor se sastoji uglavnom od uskih ulica, raskrsnica i - izraženih ograda. Ograde od živice, tarabe, žice, a posebno od čvrstih betonskih zidova, ledinskim ulicama daju karakterističan oblik korita kroz koja svakog dana protiče reka dece na svom putu od kuće do škole. Da li su prostori ulica na Ledinama samo utilitarnog, saobraćajnog karaktera, ili imaju i potencijal mesta gde deca međusobno, kao i sa odraslima, zastaju i započinju svoju igru?

Namera ove akcije bila je da posmatramo, zabeležimo i prodiskutujemo reakcije dece na iznenadno postavljanje kantica sa kredama duž ulica, na mestima gde postoji mogućnost bezbednog zadržavanja i crtanja. Želeli smo da pokrijemo sve delove Ledina, pa i one najmlađe i najudaljenije ulice. Akciju smo zasnovali na gerilskom elementu iznenađenja - iscrtane ulice i postavljene krede trebalo je da zateknu decu ujutru prilikom njihovog odlaska u školu. Zato smo sve morali da pripremimo i postavimo u toku noći, u tajnosti.

Foto: Google Maps

U noći između 9. i 10. maja okupili smo se u našoj ledinskoj kolaboratoriji, u garaži kod Peđe, našeg lokalca. Dogovor je bio da sačekamo 3 sata ujutru, da budemo sigurni da su Ledine sasvim utonule u san. Do tada smo pripremali rekvizite i birali ilustracije i parole koje ćemo iscrtati na ulicama kako bi sugerisali otvorenost prostora za menjanje, tj. da krede mogu slobodno da se koriste. Predhodnog dana smo jednom broju dece u školi najavili inicijativu i uspostavili savez u kome bi oni bili njeni prvi agenti.

Foto: Anja Petrović

Izlazimo u naselje u 3 sata, na sasvim prazne ulice. Ulična rasveta je dobra i sve deluje mnogo manje mračno nego što smo zamišljali. Zbog odsustva ljudi i dnevnog svetla, forma ulica dolazi do izražaja- uski profili oivičeni su zidovima i ogradama, grubih i u kontrastu sa dvorištima punih detalja i pažljivo održavanim baštama. Praćeni prijateljski od strane nekoliko lokalnih pasa, najpre smo pomalo brzopleto krenuli u vezivanje kantica.

Osećali smo se kao ljudi koji crtaju grafite - nervozni da ih neko neće uhvatiti na delu. Ali kada je Peđa iscrtao konture velikog Sunca na drugoj raskrsnici, uz tekst “Da sam Sunce” (što upućuje na višegodišnji literarni projekat školske bibliotekarke u kom su učestvovale brojne generacije i koji je publikovan u vidu dečije knjige), i mi smo posvojili ove ulice i nastavili da to činimo sledećim tekstovima i ilustracijama: “a u koju školu ti ideš?”, “gradimo školu jer škola gradi nas” - što je naša maksima, zatim “maštamo školu”, nedovršeno polje za igru školice sa ispreturanim brojevima, “dobro jutro komšije” sa šoljicom kafe, “naša škola” ispred ulaza u školu, “vidimo se u školi”, “matematika”, “bistro” uz ilustraciju ribe, zatim crteži na kojima je građevinski alat, sat, oči, puž, ptica, znak pitanja, pa i jedan kontejner. Sve intervencije su bile veoma kontekstualne i vezane za uobičajene životne prakse u datim delovima naselja. I tako sve do skoro 7 ujutru, kada smo vezali i poslednju korpicu sa kredama.

Foto: Anja Petrović

Foto: Anja Petrović

Ujutru su crteži veoma brzo počeli da se umnožavaju. Ono što se tog dana videlo na ulicama Ledina bilo je pregršt dečjih tragova, puno poruka o školi, a najviše o njima samima.

Vrlo su upadljive pozicije raskršća i ulica na kojima su deca primetila krede i odmah počela da crtaju i pišu - to su bili delovi naselja blizu škole, kao i ulice kojima deca peške idu na nastavu. Na nekoliko mesta udaljenijih od škole, kao i u delu naselja iz kog deca mahom ne idu u lokalnu školu, bilo je potrebno više vremena da krede budu primećene ili iskorišćene. I to ukazuje na odnos koji porodice, a posebno deca, imaju prema tim delovima javnog prostora - njima se služe na putu ka nekim drugim ciljevima.

Foto: Predrag Milić

Foto: Predrag Milić

Foto: Predrag Milić

Neke od dečijih reakcija na asfaltu glasile su: “škola gradi nas”, “A+A=love, HB - volim te”, “akcija”, crtež automobila koji je veći od kuće, insekata, crtež polja za igru školice, sunca, srca, naočari i mnogo imena. Čini se da su deca rado osvajala javni prostor svojim izražavanjem. To je bio ključni efekat ove akcije - otvaranje prilike da se deca izraze u javnom prostoru, da u njemu reflektuju svoje misli, emocije ili da započnu igru.

Crtanje je bilo njihovo međusobno obraćanje, ali i komunikacija sa odraslima. Ledinske ulice su na kratko postale zaista dečje, a za koliko takvih naselja znate?

Foto: Predrag Milić

NEŠTO KAO PRVI PLAN

Šta se desi kada spojite postojeći razvojni plan škole i

novootkrivenu mogućnost da škola izađe iz okvira škole?

Da li to znači da će naselje ući u školu?

ZAMISLITE...

Zamislite jedno naselje. Naselje koje je zamišljeno i izgrađeno na mestu gde je jedini stanovnik bio zvižduk vetra. Zvali su ga Ledine.

Kao i na svim ledinama pritusnutim širinom neba, polja i letom poneke ptice grabljivice, tako je bilo i sa ovom ledinom sve do 1961. godine. Zamislite tada jedan napor da se na dovoljnoj distanci od grada obeleži tačka kao granica do koje se predviđa razvoj grada. Ta tačka, na sreću po buduće stanovnike ovoga naselja, zamišljena je kao celina koja može da funkcioniše prilično nezavisno. Da bi se tačka i dalje zvala Beogradom, dodeljena joj je jedna autobuska linija. Tom rutom stanovnici ovog naselja mogli su da se udobno smeste i pročitaju dobar deo neke knjige ili prosto uživaju u pustim krajolicima danas poznatim kao Novi Beograd, na putu ka onome što se u to vreme zvalo Grad.

Zamislite to naselje u njegovoj celosti. Sa svojih ukupno 16 ulica, od kojih osam juri pravcem istok-zapad a drugih osam se protežu od severa ka jugu. U takvom "šahovskom" polju, zamislite jedan dispanzer, jedan vrtić, jednu prodavnicu, jednu pijacu, jednu mesnu zajednicu i jednu školu. Na samom ćošku tog naselja, zamislite jedno spomen obeležje strahotama velikog svetskog rata i životne nesreće velikog broja ljudi. Zamislite, njihova nesreća bila je u tome što su bili druge vere.

U takvom naselju, pre svih njegovih stanovnika, zamislite jednu grupu gostiju iz delova sveta koje danas zovu zemljama u razvoju. Ta grupa okupila se 1961. godine u Beogradu sa idejom o miru i deljenju ovog sveta na bazi različitosti. Zamislite da, nakon odlaska ove grupe iz naselja, u njegovo šahovsko polje dolaze ljudi sa svih strana, svih vera, različitih boja kože i različitih maternjih jezika. Zamislite, dolaze da žive jedni sa drugima. Dolaze i smeštaju se u ovo novoizgrađeno naselje sa idejom da tu ostanu neko vreme. Svi su oni zapravo bili pritisnuti nekom vrstom socijalne i materijalne nestabilnosti. A znate kako biva sa takvima - daleko od očiju grada stvari se ne vide, tako da ih i nema.

Međutim, zamislite da tako daleko od očiju grada u ovom naselju nastaje nešto čemu danas sva razvijena društva teže - nastaje komšiluk. Nastaje jedan život zajedništva, deljenja i poštovanja. Jedni drugima, pre bilo koje druge odrednice, ovi ljudi bili su komšije. U tako novom okruženju, svako se trudio da bude dobar komšija i dobra komšinica, dobar drugar i dobra drugarica. Zajedno sa drvećem posađenim u naselju, zamislite, rasla su i deca i medjuljudski odnosi. Život se zbog skučenosti stambenog prostora, uglavnom oko 35 metara kvadratnih, živeo na ulici, u dvorištu, na stazama i prolazima kojih je bilo u svim pravcima i na sve strane.

Zamislite naselje bez zidova i ograda. Zamislite da trkom dijagonalno možete da prođete kroz naselje. Zamislite da u toplim noćima do kasno možete da čujete graju po ulicama. Zamislite da zimi čistite sneg sa čitavim komšilukom. Zamislite da ručate svaki dan kod drugog komšije. Zamislite da krenete u vrtić i u školu. Da kod kuće dovodite drugare i da odlazite u njihove krajeve naselja i obilazite njihove kuće. Da se kod njih i sa njima upoznajete sa jelima i pričama koje se ne spremaju i ne pričaju u vašim kućama. Zamislite da pomažete drugarima kada nečega nemaju ili nešto ne mogu da urade sami i da oni pomažu vama kada je vama pomoć potrebna. Zamislite da sa njima slavite neke praznike za koje prvi put čujete. Zamislite žurku toliko veliku da čitava jedna ulica slavi i da svi automobili moraju da idu okolo, drugim šahovskim poljima. Zamislite da vas svi znaju u naselju i da vam se svi javljaju. Zamislite da trčite mamama i tatama u zagrljaj kada ih nazrete na kraju ulice dok se vraćaju sa posla. Zamislite da berete svoje voće i svoje povrće. Zamislite da igrate fudbal na ulici i da ne gledate levo-desno da li će neka kola da naiđu. Zamislite da sa drugarima podelite jedini bicikl iz ulice - "svako po jedan krug". Zamislite da kampujete sa drugarima u svojoj bašti. Zamislite da imate domaće životinje…

Zamislite da porastete i da odete iz naselja i tamo vidite svet drugačiji od onog koji poznajete. Zamislite da u jednom trenutku odete daleko, daleko. I tamo, gde god se pojavite, rado se sećate svog naselja i rado o njemu pričate. Zamislite onda, jednog dana vratite se u naselje puni očekivanja i radosti da vidite svoje komšije i prijatelje. Vratite se iz sveta tmurnog i razapetog na sve strane kakav je danas.

I, zamislite, u naselju vas dočeka svet zidova, svet zatvorenih vrata, svet nedostupnih trotoara, svet parkinga, svet trospratnica i betona, svet pustih ulica, svet tmurnih i pogrbljenih, svet ljutih, svet neutešnih, ostarelih, svet u kojem sve vaše komšije kolima voze svoju decu u škole nekih drugih naselja. Zamislite sve to! Zamislite i razlog. Kažu: “U našoj školi su druga deca.”

Zamislite da, upravo zbog toga, školu, jedinu obrazovnu i kulturnu instituciju u naselju, prete da ugase i rasčine jer brojem svojih đaka ne zaslužuje status škole. Zamislite da već sada biblioteka te škole radi samo pola radnog vremena. Zamislite da ovim trendom sečemo granu na kojoj sedimo. I zamislite... pad je neizbežan. Zamislite jedno naselje koje svoju sudbinu daje u ruke zakona o finansiranju ustanova za osnovno obrazovanje. Koje svoju sudbinu prepušta rezultanti beskrajnog niza loših odluka.

Ali, u društvu loših odluka nije nemoguće napraviti jednu dobru. Kao što je davne 1961. godine bilo moguće otpočeti život iznova, moguće je i danas obeležiti tačku na horizontu ka kojoj ćemo jednom linijom svakodnevno putovati ne bismo li je dosegli. Zamilite da se ta tačka zove Nova Škola! Ako ste uspeli da zamislite sve to, onda šta čekate?

Idemo zajedno!