ЛЕДИНЕ - НОВО УРБАНО ЧВОРИШТЕ

Пише: Предраг Милић

У недељу 20. маја основна школа Влада Обрадовић Камени још једном је отворила своја врата за стручну јавност. Преко Школабораторије будућности дошли смо до Интернационалне Недеље Архитектуре Београда, чувене "БИНЕ". Гости овогодишње БИНЕ окупили су се у Београду како би посетили пројекат Градови дељења: креативни подстицај - Урбано чвориште 2. Овај пројекат део је интернационалне сарадње једанаест институција из шест земаља које заједно покушавају да открију како живети у савременом граду и како поделити искуство живота у граду.

Вожњом аутобусом број 71 са Зеленог Венца, група од око тридесетак иностраних стручњака из области архитектуре, урбанизма, антропологије, економије и уметности, дошло је у наш дељени град Ледине. Приказани су им до сад постигнути резултати нашег рада у заједници и са њима су у свет отишле слике онога што ми на свакодневном нивоу делимо. Оно што је најважније, са њима је из насеља отишла и позитивна слика СНА који заједнички сањамо—сна о Новој школи.

Након презентације у школи провели смо госте кроз насеље и успели да прикажемо све елементе које бисмо у будућности хтели да дељењем унапредимо. Од гостију смо добили пуно корисних савета како да се још боље организујемо и обећана нам је њихова додатна подршка. Са новим партнерима идемо даље заједно!

На крају дана, стрпљиво смо дочекали мрак и премијерно приказали филм који смо снимили у току рада на осмишљавању нових места у нашем школском дворишту. Комшије и комшинице, њихове наставнице, домар и теткице, испричали су причу о школи и дворишту и дали идеје за њихово унапређење. То вече многе идеје су отишле својим путем назад у Европу са надом да се једног дана поново врате. 

ŠKOCKAJ SVOJE MESTO - RADIONICA SA DECOM

Piše: Natalija Ostojić

U subotu, 28. aprila, u školskom dvorištu dogodila se skockana avantura, kao jedan od prvih koraka participativnog dizajna Urbanog čvorišta #2 (Urban Hub #2) sa ciljnom grupom dece škole i komšiluka.

Radionica zamišljena kao igra u dvorištu imala je za cilj da nam otkrije njihove motivacije, želje i potrebe u datom prostoru, potencijalne lokacije buduće učionice na otvorenom i njene karakteristike.

Prvi nivo
U velikom krugu svako je svoje ime povezao sa karakterom svoje buduće učionice. Otvorena učionica postala je i tajanstvena, magična, elegantna i muzička.

Drugi nivo
Svako je dobio svoju kocku koja je predstavljala simbolički predmet koji darujemo svojoj novoj učionici. Izazov je bio da je pozicioniramo na mestu u dvorištu na kome se osećamo prijatno. Nakon rastrčavanja u dvorištu škole u potrazi za svojim mestom, ekspolozivna kocka našla se na drvetu, magična je bila na travi, muzička na stepenicama, a sjajna na igralištu.

Treci nivo
Shvatili smo da su se kocke raspodelile na dve bitne pozicije u dvorištu i tako smo se podelili u dve grupe.
Svaka grupa dobila je skrivenu kovertu sa 5 pitanja. Zadatak je bio da odgovor na svako pitanje napiše ili nacrta na jednoj strani kocke. Pitanja je trebalo da nam otkriju zašto im je to mesto u dvorištu posebno, šta rade na tom mestu i u koje vreme ga koriste.
Krenuli smo da oživljavamo svoje kocke.
Divna kocka je posebna jer se tu otkrivaju tajne za vreme velikog odmora, sa njom se igramo istine i izazova, ali njoj nedostaje udobnost. Njeno pravo ime je zapravo knjiga uspomena.
Tajanstvena kocka je leti puna lepih uspomena, sa njom maštamo, ali ona želi da živi u kućici na drvetu. Ona se zapravo zove prijateljska škola.
Svečana kocka je vikendom pomalo tajanstvena i sa njom pravimo piknik, ali zato joj nedostaje šator. Njeno pravo ime je Livaškos.
Interesantna kocka uveče se druži sa drugarima, sa njom slušamo muziku a njoj nedostaje bazen.

Četvrti nivo
Shvatili smo da je svaka kocka deo naše nove učionice. Krenuli smo da je gradimo! Kod muzičkog drveta bio je tajni ulaz u šator u kome se družimo sa drugarima. Na vrhu naše učionice imali smo kućicu sa puno udobnih stolica gde smo mogli da gledamo filmove i delimo tajne.

Svi smo osetili da se ta naša učionica na otvorenom stvara svaki put kad smo zajedno!

DAN ŠKOLE I DVORIŠNO OKUPLJANJE

Piše: Mirjana Utvić

Krajem aprila okupili smo se da proslavimo dan škole. Unutar škole sve je vrilo od uzbuđenja, deca svih razreda svečano obučena ili kostimirana izvirala su sa svih strana, i susretala se unutar školskih hodnika. Isto tako sa svih strana unutar naselja roditelji, komšije, bake, deke, sestre i braća kretali su se i lagano navirali u sada svečano upriličenu salu za fizičko. Unutar sale sve je spremno za izvedbu predstave, stolica možda nema dovoljno za sve, ali niko ne mari, svi su fokusirani na scenu. Program je gust i u svakom segmentu programa, ugleda se po jedno ili više poznatih lica - Školaboranata. Svako je deo neke priče i svi su tako porasli od prošlog leta, neki se spremaju za maturu, neki su prešli u više razrede, a neki su pošli u školu. Sada smo svi tu u još većem broju da zajedno proslavimo dan škole koja je mesto okupljanja čitavog naselja.

Nakon priredbe u školskom dvorištu - mestu gde sve počinje pre i završava se posle škole,

našli smo novo zgodno mesto okupljanja. Za nas je novo, ali za one koji tu češće borave svakako

nije. Zeleni kutak na ulazu tik uz ogradu koja prati Surčinski put, odmah uz teren.Trava je

sveže pokošena, drveće zgodno za veranje, mi imamo mali sto sa posluženjem i svežom limunadom

i mnoštvo balona i papira.

Polako deca naviru pre svih, bez ustručavanja, i akcija počinje! Baloni su ubrzo ispunjeni rečima

o dvorištu, neki su na drveću, roditelji i komšije su tu, razgovaramo i najavljujemo početak novog

ciklusa aktivnih razgovora sa planom da sa svakom ciljnom grupom (deca, školsko osoblje i

roditelji- komšiluk) na specifičan način i u specifično vreme, upravo u prostoru dvorišta zabeležimo

i saznamo nešto više o prostoru koji svi oni dele, na koji način sve to funkcioniše, kada, sa kim

ga koriste, šta su nedostaci i njihove potrebe.

Proslava je bila uspešna i spremni smo za radionicu sa decom iz škole i komšiluka!

ŠKOGRAD NA FLUIDU - DIZAJN FORUMU

Piše: Anja Petrović
Uz podršku Gete Instituta (Goethe-Institut Belgrad) nekoliko dana smo proveli na Fluid - dizajn forumu gde smo sa studentima/kinjama i dizajnerima/kama delili iskustva o ulozi dizajna u našem angažmanu na Ledinama, mogućnosti dizajna u zbližavanju škole i komšiluka i dometima koje on ima u našoj svakodnevnici.

Prilika da učestvujemo na Fluidu navela nas je da udruživanje i stvaranje u našem radu posmatramo i objasnimo kao dizajnerski proces. Mnogi iz našeg tima dolaze iz dizajnu srodnih disciplina kao što su arhitektura i umetnost, i dizajnerski pristup osmišljavanju aktivnosti jedan je od važnih metoda našeg rada. Tako smo opisali šta dizajn za nas znači u širem smislu, da ga vidimo kao proces interakcije sa svakodnevnim, neraskidiv od onoga što nam se dešava pre i što dolazi posle njega i ilustrovali smo ga ovako:

Vreme pre dizajna je vreme kada se kroz istraživanje trudimo da što bolje razumemo svakodnevnicu sa kojom stupamo u kontakt.

Sam proces dizajna, tj. osmišljavanje i sprovođenje aktivnosti, vidimo kao proces traganja za novim idejama kroz aktivnosti. Tako, ako se postavimo prema izazovima svakodnevnice, dizajn vidimo kao pozivanje na zajedničko stvaranje ideja kroz međusobno razumevanje. Ako se postavimo prema otuđenosti, dizajn vidimo kao priliku za rad na zajedničkim ciljevima, kao poziv da se upoznamo i energiju usmerimo ka stvaranju nečeg novog i da sa osećajem vlasništva nad onim što smo stvorili inspirišemo osećaj odgovornosti.

Dizajn vidimo kao veru u drugog, sa željom da kroz taj proces inspirišemo jedni druge na dalja traganja u svakodnevnici koja dolazi. Vreme nakon dizajna, kada svakodnevnica nastavi da teče, gledamo sa pitanjem: kakvi bismo mi voleli da budemo tada?

INFRASTRUKTURA DELJENOG SLUŠANJA

Kroz komunikaciju sa naseljem i školom na Ledinama tokom proteklih godinu dana došli smo do ideje o otvorenom prostoru koji će deliti svi u naselju a koji će povezivati život i obrazovanje u zajednici. Školsko dvorište je odveć čvrsto čvorište interakcija na Ledinama i, naslonjeni na to, nastavljamo da gradimo taj otvoreni polu javni prostor škole kao buduće Urbano čvorište #2 (Urban Hub #2).

Prošle nedelje (25. marta) u biblioteci Goethe-Instituta nastavili smo naša nastojanja da periferiju dovodimo u centar i obrnuto. Ovog puta sa saradnicama iz škole, zatim iz BINA,  Goethe-Instituta, Filozofskog fakulteta i raznih drugih zainteresovanih strana proveli smo nedelju misleći o infrastrukturi slušanja. Naime, počeli smo da kreiramo metodologiju za participativni dizajn naše učionice na otvorenom koju gradimo u okviru projekta Urbano čvorište #2. Bila je to posvećena višečasovna radionica ispraćena radoznalim pogledima šetača iz Knez Mihailove. Ova radionica imala je posebnu važnost jer smo u izgradnji ove učionice na otvorenom sasvim svjesni ideje da je proces taj koji će graditi veze u zajednici i zato je on važniji od bilo kog krajnjeg rezultata koji ćemo postići.

Ipak ova radionica imala je vrlo konkretan cilj: zajedničko sagledavanje i beleženje svih aktera tri ciljne grupe: deca, komšiluk i školsko osoblje, i na koji način participacije ih možemo pozvati i sveobuhvatno uključiti u proces koji nam sledi.

Formiranjem zajedničkog oblaka svih pomenutih aktera, podeljeni u tri tima, fokusirani na svaku od ciljnih grupa, posmatrali smo oblik i nivo participacije koji bi bio adekvatan za svaku od njih, a koji bi omogućio formiranje prostora za poverenje koje nam daje slobodu govora i učešća, kao i prostor deljene odgovornosti. U finalnim prezentacijama rada sva tri tima mogli smo da zaključimo da je tanka linija između strahova i želja svake od ciljnih grupa, a koje ovaj proces participacije iznosi. Ali upravo kreiranjem prostora za otvorene participativne procese i kontinualnim ulaganjem napora možemo obezbediti da želje i strahovi ujedinjeni kreiraju infrastrukturu za deljeno slušanje i novo razumevanje. Smatramo da slušanjem - međusobnim razumevanjem, možemo započeti da gradimo polja za kreativne dijaloge.

Ono što nam sada sledi jeste pakovanje kofera participativnih ‘alatki’ koje smo započeli da kreiramo na ovoj radionici. Sa ovim koferom koji će izvesno biti šaren i obojen svima nama, stupamo u prostor koji nam je sad već duže vreme poznat, da zajedno sa decom, školskim osobljem i komšilukom započnemo aprilske susrete za kreativno slušanje i tumačenje onoga što čujemo. Jedva čekamo da otkrijemo kako sve to zapravo izgleda.

ŠKOLABORATORIJA UŽIVO NA RADIJU!

Periferija u etru! Iz naše Školaboratorije budućnosti smo se u novembru uživo uključili u program Radio Beograda 1, tako da se u emisiji "Poštovana deco" čulo kako se na Ledinama mašta jedna škola i jedno naselje budućnosti. 

Emisiju možete poslušati na linku: 

POŠTOVANA DECO 

Radio Beograd 1

Autorka i voditeljka emisije: Maja Đurić

ŠKOLABORATORIJA BUDUĆNOSTI

Pišu: Jelena Joksimović i Anja Petrović
Foto: Ivan Gradišar

Naša misija je promišljanje škole. Na tom putu, stvorili smo letnju školu, Školaboratoriju 001, pa u istom duhu prošlog vikenda oživeli i Školaboratoriju budućnosti. Evo kako je sve teklo...

Kako nas je naša Ljubica Beljanski-Ristić videla kao nastavljače šk tradicije, pozvala nas je da učestvujemo u programu koji proslavlja 40-ogodišnjicu osnivanja Dramskog studija Škozorište, iz koga su proistekli brojni programi i projekti dramskih radionica i pozorišta participacije sa, za i od dece i mladih. Za tu priliku želeli smo da oživimo ideju škole iz mašte. Još od septembra, bibliotekarka Nataša je sa decom radila na idejama o tome kako bi izgledala izmaštana škola. Koristeći dramu, pa tako i zvuk, pokret i mimiku, nastajale su priče o temama, metodama i ciljevima škole budućnosti. U oktobru smo se nas dve pridružile timu i ubrzo su radionice prerasle u pripreme za performans koji smo nazvali Školaboratorija budućnosti.

 

Na radionicama smo razgovarali o tome šta bismo i kako bismo voleli da učimo, pa smo kurikulum koji se izučava u Školaboratoriji budućnosti zamislili kroz tri predmeta koja uključuju nama važna preklapanja sa svakodnevnim životom. Pustili smo da nas maštanje vodi kroz osmišljavanje časova, pa su tako imena časova proistekla iz procesa razvijanja ideja o njihovom značenju i sadržaju.

U okviru jednog časa razmišljali smo kako da povežemo školu i dom, vodeći se pitanjem šta nam iz doma nedostaje u školi i obrnuto. Taj čas smo zamislili kao topao i udoban prostor u kome se osećamo slobodno da budemo i svoji i zajedno. Nazvali smo ga Škodom. Glavni element tog časa bio je veliki sto sa poslasticama koje su deca sa svojim porodicama pripremala za goste i gošće Školaboratorije.

Ekipa iz Škodoma zajedno je išla u nabavku namirnica u prodavnice u naselju, a supermarket Sunce podržao je ovu akciju malom donacijom u vidu namirnica. Članice Škodoma su jedne drugima pozajmljivale posude i pomagale u donošenju hrane. Vremenom smo shvatali da je kroz povezivanje doma svakog od nas sa školom, Škodom postao čas koji povezuje naselje i školu. Delići naših domova i naselja su se tako uselili u učionicu IV-2. Na tom času smo svima poželeli srdačnu dobrodošlicu, pozvali goste da se posluže poslasticama i da nam usput na stolu ostave svoje poruke. U tako slobodnom okruženju mogli smo da plešemo i pozovemo sve da nam se pridruže. Lampe, tepih i toplina naših dlanova prilikom grupnog čvorovatog rukovanja učinili su da učimo pre svega osećanjima, pa tek onda mislima. Verujemo da je to jako važno u školi budućnosti: učiti kroz osećanja.

Smatrali smo da i biblioteka pruža specifična znanja zbog kojih zaslužuje da ima svoj predmet. Tako smo osmislili čas na kom su gosti bili pozvani da u malim grupama naprave eksperiment sa knjigama i kroz to ispolje svoju kreativnost i timski rad. Ovaj čas nazvali smo Šknjigoteka. To je bio čas kreativnog, divergentnog mišljenja. Najpre smo podstakli sve da promisle kako se sve knjiga može koristiti, a onda kako se rečenice iz knjiga mogu odglumiti, oživeti i pretvoriti u nove priče. Mislimo da svi imaju moć da kreiraju i želeli smo da u školi budućnosti naglasimo ovu misao, da omogućimo svakom od nas da bude u ulozi da stvara i oseti radost stvaranja!

Pošto se u naukama, umetnostima i na veronauci bavimo pitanjima kosmosa, osetili smo da nam je potreban čas u kome ćemo na svoj način istražiti kosmos. Nazvali smo ga - kako drugačije nego - Škosmos. To je bio mali dramski performans o učenju koje ne zna ni za uzrast, ni za nauke, umetnosti ni religije kao posebne discipline, već za sve njih zajedno. Koristili smo mrak da goste uvučemo u svoj svet u kom je mašta važnija od znanja.

U Škosmosu smo redefinisali značenje “blejanja” na telefonu, jer u školi budućnosti “blejanje” na telefonu podrazumeva i čitanje Sokratove besede o smrti u šestom razredu, čitanje istraživanja o fotonima u četvrtom razredu i čitanje pesama Čika Jove Zmaja kada ste odrasli i imate trideset godina. To je bio i čas bavljenja rečima stranog jezika i pojmovima koji su nam važni. Nije bilo lako, jer ne bi ni trebalo da bude: neke reči videli smo po prvi put, neke tek sada razumemo ili ćemo ih tek razumeti, a neke znamo da ne znamo.

Bio je to čas o ljubavi, životu, sreći, zlu, smrti, znanju, inspiraciji, dobru i ludosti. Zamislite da ste ludost! Zamislite koliko bi moćno učenje bilo kada bismo postajali ono što učimo!

Nakon časova svi đaci su imali zajedničke aktivnosti, jer i to nam je jako važno u Školaboratoriji budućnoti. Najpre smo zajedno u holu gledali film o školi budućnosti koji je nastao na video radionicama u letnjoj školi. Film prikazuje zamišljenu školu sa đacima koji obožavaju da maštaju i spavaju, ali u kojoj uče i da lete u oblicima spavoleta, hodoleta i plivoleta. Zatim smo se fotografisali u jednom veeeeelikom ramu kako bismo imali uspomene iz budućnosti! Napisali smo i razglednice koje su bile adresirane na razne institucije koje se bave obrazovnom politikom u našoj zemlji, tj. one čiji je posao da osmišljavaju škole budućnosti, a kojima bismo voleli da pomognemo u tome.

ŠKOBUS

Piše: Sanja Milić

Foto: Ivan Gradišar

Okupani suncem, tog 5. novembra, dočekujemo se na stanici autobusa 71 sa oznakom ŠK. NAŠ! Svi stigli na vreme, ozareni… Upoznajemo se i svečano zauzimamo mesta. Napuni se autobus propisno.
Svi već na zadatku, čitamo brošure i plakate polepljene po autobusu…

Piše Zamislite…

Svi zamišljeni, uzbudjeni… Autobus kreće... Putujemo u zamišljenu budućnost. Ima i zbunjenih. A svi nešto iščekujemo. Čuje se žamor i motor autobusa. Čarolija!

Ekipa snimatelja protura diktafon. Mi shvatismo – razgovor se snima, bez pauze.

Kad je tako, rekoh, diktafon ide kod Ljubice!

Usledila je spontana dobrodošlica i klupko  poče da se odmotava. Ispričali smo prvu petlju, a onda se priča sama nadovezala. Diktafon je išao iz ruke u ruku. Pored nas proleću zgrade, sleću avioni, putevi, ptice…

I već Ledine!

Pa, mi stigli…

Dočekuju nas domaćini, draga, poznata lica, pa zajedno nastavismo put škole.

ŠKOKTOBARH

Predstavljanje projekta Škograd u okviru programa Oktobarh u novosadskom Kulturnom centru LAB

Piše: Mirjana Utvić

Fotografije: oktobarh

Da li ste čuli za novi kulturni centar LAB na uglu Futoške ulice i Dr. Hempta? Verujemo da će u narednoj godini svaki taksista Novog Sada na pomen reči - do KC LAB-a, znati o kojoj je lokaciji reč.

Isto tako želimo da kada se pomene Oktobarh svi znaju da je to mesec u ovom ili nekom drugom prostoru u okviru kojeg mlada grupa nesvršenih studenata arhitekture stvara prostor za svoje kolege na studijama i van njih, da se susretnu sa arhitektama u praksi, i da im ti susreti pruže novi i jedinstveni uvid u ideju arhitekture i čime se zaista sve bave arhitekte, i na koji način naš formalan poziv dalje oblikujemo kao svoju profesiju.

Ovo je najkraći mogući uvod za ono o čemu je bilo reči od strane nas za, ispostaviće se, grupu pre svega studenata sa katedre Urbanizma na Tehničkom fakultetu u Novom Sadu, koja se uz podršku svojih mentora upušta u gradske prostore zajednice tražeći realne situacije - fenomene i ispitivajući ko ih stvara, na koga utiči, čija su realnost i kako oni, mogu pristupiti njima. Kako da sa svojim do sada stečenim znanjem, veštinama i senzibilitetom ponude ideju, sa kojom se iskoračava u upravo one dijaloge sa kojima smo mi počeli ne tako davne 2013. godine kao deo neformalne grupe studenata pod imenom Škola urbanih praksi.

Pre nego što bismo započeli priču o projektu Škograda, želeli smo da se prisetimo i struktuiramo puteve koji su nas doveli do njega,  kao grupe pojedinaca koji su u jednom momentu, ili više njih, radili zajedno na građenju misli o tome: Ko smo to mi arhitekte i kako ćemo se pozicionirati i gde naše formalno znanje i veštine ima realnu primenu?

Tako smo paralenlno sa studijama i kurikulumom ušli u jedan paralelni svet - realnosti. Više se naši projekti, crteži i ‘’rešenja’’ nisu nalazila u 3d ili 2d crtačkim programima, naši korisnici nisu bili imaginarni i nije važila na neki način čuvena rečenica tokom studija - Ne brinite nema bojazni da će se ovo izvesti.

Nakon serije projekta u okviru Škole Urbanih Praksi između 2013 - 2016 godine ( Urban bundle, Podrum C5, Urban Cooks, Moje Parče Savamale, Otvorena Biblioteka, Španska kuća) naši putevi se već u okviru njih račvaju i neki od nas traže dodatna znanja u želji ali i žeđi za ispitivanjem realnih praksi i van granica Srbije.

I tako smo opet seli u Januaru 2017. godine u Hotelu Bristol - Savamala (za jednim od stolova i naših neformalnih radnih mesta), novoosnovano udruženje Škogled (koje već okuplja brojne ljude iz raznoraznih disciplina), i mi, Škola Urbanih Praski (sada već deo Gradske Gerile) da po prvi put pričamo o Škogradu.

Dalje manje više znate, ili ako ne, sve je tu na ovoj stranici našeg bloga, jer već od tog momenta sve se beleži. Zadovoljstvo nam je bilo biti gost i razgovarati sa znatiželjnim studentima - ta znatiželja je nas dovela upravo ovde. Nadamo se da ćemo u nekoj godini slušati o novim praksama iz Novog Sada.